Staro pismo iz Amerike

Ne pitaj se cili život jesan li treba otić. Jesan, mora san

25. listopada 2024. u 0:01

Potrebno za čitanje: 4 min

Dijaspora.hr

Vijesti

FOTO: Pixabay.com

Pridraga i nesuđena divo moja! Neka te ovi buletin nađe u dobru zdravju i tvrdoj viri u voju Božju koja je tila da sve vako bude i daće sve biti kako On zapovidi. Znadem da si čemerna košto san ti ija i da su ovi miseci ko da se s dušon razdilivaš, ko što i meni prođoše u dalekon svitu brez tebe.

Emotivno pismo suprugu nakon deset godina života u dijaspori: Ponovno sam proživjela tvoje utamničenje i svoje suze. Pozivao si da razumijem i one koji su nam nanijeli štetu

“Mogu li se poslužiti vašim listom da preko njega nešto kažem svome suprugu? Htjela sam mu usmeno nešto o tome reći, ali kako je čedan i sramežljiv, nije mi dopustio nastaviti. A ipak mu moram reći ono što osjećam i ono što vjerujem, da ove moje riječi mogu koristiti i drugima…” Tako je svoje pismo […]

Nisan ti moga pisat prije, pošton nesmin, znaš i sama, a vapor je dovamo odijo više od misec dana. Muke moje dovamo niko razumit nemore. Ušiju i buva ko škaje a vapor vaja da bi dikad drob na grkljan izbacijo. Sve to napobaška đirane moj prilipi da mi nije od tebe odlaziti.

Svakin danon sve daje i koda mi u svakomu danu čerek mesa klišćin čupaju. Kad dodosmo, dvi san nedije na nikon otočiću čeka oće li me primit ili vratit. lako san tvrdo odlučijo, vliki put privalijo i sve svoje ostavijo, došlo mi je digod da jin isam rečen da me nazad vrate, da za rad vaki pritužan nisan, da mi tikve kroz glavu kolaju, da sušicu i kugu iman samo da se tebi, makar i tuđoj, vratin.

Pa je jopet mislin, da se i vratin, ko će ćaći i selu na oči, oni muku moju ne znaju, a tebi isebi samo bi još veću zada. Tad bi nediju čeka ko ozeba sunce da te u crkvi s tavana vidin ili bi i unda kad netriban s motikon u Roškovine poša kad bi zna da gori ovce paziš.

Tako bi svako liganje i dizanje brez tebe paka bilo a ti bi morala stat di jesi i po voji roditeja svoji živit skin jesi. Neznan znadešli zašto je tvoj ćača tliko upejo da se za Ikana udaš i mater te mlikom zaklinjala. Košto znadeš golubice moja ija san te svitova da se voji njijovoj pokoriš iako san sutin svu radost i voju životnu izgubijo. Ako dušu grišin pišuć ti ovo zbog jubavi privelike, tadan je nisan ogrišit smijo.

Jerbo boje i tako nego cili život brez blagoslova roditeljskog živit ili nedaj Bože da si u sarnač uskočila ko što si sumirala. Vako evo živi smo po voji Boga i čovika, jubav nan niko ubit nemore a patnje naše neka su plaća za grije zbog jubavi zabranjenje. Zaklinjen te ranan srca moga tvrdo čuvaj ovo što ću ti reć. Ni ćaći ni materi ni Iki nikad ovo ne spominji ni u jutnji ni u nevalci nikomu ništa ne govori. Nemoj radi Ike, dobar je on čovik, isam će ti postarost sve kazat, i njega to peče.

Dušo moja, tvoj muž Iko nije ćorac na livo oko zato što je pa s kjena i grana ga probola ko što pričaju. Dok je dičarac bijo tvoj ga je ćaća u nevalci stragušon ranjo. Jedva je živ osta. Ikini su ćaći ti đendarin zapritili, a on je što ostra što iz milost, tebe Iki obeta i tvrdom se virom njegovu ćaći zaklejo da mu sin neće neženja ostat. Ma i brez toga Iko je tebe uvik drukčije gleda, i meni je o tome narciva neznajući da ija ko isvi momci ktebi perčin okrićen.

Pismo iz 1895. otkriva poseban odnos Hrvata i Indijanaca

Knjiga “Rosa Yagan Miličić – posljednja karika” od 1984. godine u Čileu je doživjela četiri izdanja. Riječ je o djelu koje je prevedeno i na kineski jezik, a životnu svakodnevicu Rose, žene ptice, posljednje pripadnice indijanskog plemena Yagan s Ognjene zemlje, uprizorilo je i čileansko nacionalno kazalište. “Priča je izvorna i bez sadržajnih pretjerivanja. Iz […]

Ovo mi ispriča stari Ivaniš puton do Zagozda kad mi je baul na mazgi gonijo i to sve ko upriči slučajno. Znade mi i voli odkad san se rodijo pa prid mudrosti njegovon nisan mogao suzu sakrit dok smo prolazili kraj tvoga konšiluka. Znaden, tijo je da mi lašnje bude, oće reć, a i ja veju tako je moralo bit.

Odavno i pomalo to ovo pismo pišen čekajući zgodu da neko od naši kući krene pa da ti ga pošakreto dade. Nu malo je taki, ne pušća Amerika lako. Ko se snaša dobro mu je, a ko nije nit ima sučin nazad niti bi moga tu sramotu podnijeti. Osin toga, čeka san da se i tebi i meni razbistri pamet uzavrla od vruća srca i gorke tuge zbog rastanaka. Tako ću pametnije napisat ono što mislim, a i ti boje razumit.

Oni čovik što ti ovi buletin daje je Ante Šućur, navigaje na teretnom brodu pa će opet ovamo iza Uskra. Njemu moreš virovat, sve znade jerbo smo misec dana zajedno bili dok san u luci teret prikrcava. Jednon san ga od noža spasijo kad je tuča izbila pa mi kaže da mi nikada neće zaboravit. On će na Veliki petak zacilin križon odit pa mu podaj one veze terluke rudicon okičene što si ji cile godine radila da mi ji za Božić dadeš. Nisam ji eto dočeka i ne pitaj se kako znaden.

Viruj mi jabuko moja, poznan svaku uncu tvoga srca, sve namire tvoje i svaka suza koja ti kane, mene ovdje na kraj svita u duši zapeče. A onu svoju jačermu čuvaj ko misnu, ne daj da se izobje jerbo kad se jednon vratin ako Bog da, leću ponovo nanju da u staro tilo sićanja užmen. Otiću ponad Obera na Tominu ledinu pa ću je prostrt pod veliku rašejku i dozvat onu vičnu sliku zadnjeg nan lita.

Na leđin ću ležat s glavon u antrešin bedara od veluda i u nebo gledat jer će baren ono isto bit. Kroz šušnajvu vuštana i kotule i glogot ovnova zvona razabrat ću jopet tihi cijuk tvoga mlada tila. Znaden, znaden sričo moja ako i dođen, sve ovo brez tebe i u sičanju. A doć ti ne smin dok god u meni kapja mlade krvi kola jerbo uz tebe a brez tebe teško da bi moga.

Boje i vako u tuđini ko dub samac, ko vuk samotnjak ili gavran razapet nego sramotu na naš rod. I molin te poslušaj me ovo, znadeš da san te uvik lipo svitova, kad pročitaš ovi buletin dobro ga iskidaj i beci jerbo znaden da bi ga u njidrin nosila i po sto puta čitala.

Ako ti ga kogod nađe unda mi ni po starost nazad nema, a ti bi od života još veći paka napravila. Siti se, da me nisi slušala i Broniću kriomice odila učit pisat, ni ovo sad ne bi znala pročitat. Kad buletin pročitaš i kad se budeš odila ispovidat, podaj pratru ovu novčanicu koja nije prisavijena, nek mi reče misu za babu Rošušu i dida Jakova, a ostalo nek je za crkvu. Ništa se ne boj, on je i mene ispovijeda kad san poša. Ove druge prisavijene novce nek ti razmine pa ustavi zase da na Trojstvo za treški kolač i ćikaru trišanja imaš, a nek ti se i za kućne potribe nađe. Ovi sat na lancu digod kriomice tisni starom Ivanišu i ništa ne govori, znaće on. Eto tiču moj drčavi od mene sada tliko i ko znade kada jopet.

Pismo bratu u Australiju: Nemoj vrući vode piti, ili vrući u hladovinu leći, jer time najlakše zdravlje izgubiš, a bez zdravlja je svaki siromah

U Australiji je Mildura poznata po svom slatkom grožđu i dobrim vinima, a nama je poznata prije svega po naseobini Međimuraca koji su davno u tom gradiću počeli stvarati svoj drugi dom. Jedan od njih, Ivan Dolenec rodom iz Donjeg Vidovca, živi je leksikon podataka o razvitku mildurske naseobine Međimuraca. Mnoga saznanja o tome crpio […]

Dobro mi se čuvaj lipoto da te mogu pripoznat kada se vratin i ne pitaj se cili život jesan li treba otić. Jesan, mora san, jerbo ti nisi mogla. Mogla si samo k meni ili na oni svit. Znadeš da jude i selo vele volin a otiša san jerbo tebe volin prikoviše.

Zbogonti! Uvik tvoj Antiša!